Чистоћа је пола здравља и живота.
Чистоћа је врло важна чињеница за бољитак умног и тјелесног здравља. Многи цијене и моралну чистоћу човјека по чистоћи тјелесној и на дому. „Ако човјек не може бити богат, може чист“ — вели згодно пословица. Родитељима и васпитачима ово никад не би требало с ума сметати. Ко посматра само, увериће се да је човјек далеко бистрији и лакши и задовољнији, него обично, кад се окупа и опере, кад обуче на се чисто рухо и постељу пресвуче.
Правила за чистоћу ова су: Да свако јело и пиће буде чисто спремљено и у чистим судовима зготовљено, па и одјећа и обућа треба да је чиста: у име тога би требало недељно бар један пут чисту преобуку промијенити и цијело тијело опрати.
Они што у прашини раде, треба да сваку вечер бар ноге оперу, и дневно два три пут руке и лице умивају, ако нијесу у стању сво тијело млаком или ладном водом опрати. Ако није свако богат оно има воде да буде чист.
У опште за све, да би били здравији тијелом и бистрији умом, потребно је неђељно бар два ред сву кожу вунском чистом рукавицом било сувом или мокром истрљати. То чисти кожу од нечистоће, покреће обнављање крви, мишићи се тим јачају и умна бистроћа добија. И храна, коју смо у се примили тим се боље вари. Тако и животињи два пута боље прија храна кад се дневно бар једном тимари и кад јој се штала чисто и уредно држи. Марва тако бива веселија и живља, здравија и напреднија. Дајмо човеку чистоће бар колико дајемо доброме коњу.
Постељу ваља држати чисту, и ако је могуће икако сваки дан хаљине јој износити да се провјетре. У постељи не би требало да се нађе ништа обојено већ све бијело. Сламњаче би требало на годину бар двапут опрати и сламу промијенити. Сељаци би требало да своје поњаве, губаре, (ћебета), ћилиме бар четири пута добро оперу. — Посуђе, намјештаји, патос, прозори, врата, астали итд треба да се блистају чистоћом. Собе, станове и радионице треба држати обзирући се на правила, која смо изнијели кад смо говорили о ваздуху. Добро би било да и варошани по примјеру сељака изобичаје правити проходе у блиској близини куће или у кући, јер проходи јако здрављу сметају.
Све то дало би се удесити како ваља, кад би више размишљали о неговању здравља, но освајачким тежњама: вел. Екатарине, Наполеона, Душана Звонимира, Марије Терезије, Александра македонског и других крволока људских. Камо пусте среће, да отмјени свијет, како га зову, и мушки и женски троши на праву чистоћу, а не на убитачни и срамни живот помодни и раскошни. Више бисмо имали здравља, памети и среће. Здравија и напреднија била би нам омладина садања и будућа; подмладак народни бивао би с кољена на кољено све здравији, напреднији, паметнији и срећнији. А док лутамо по овој густој и убитачној духовној магли, дотле ћемо све више опадати и кржљавити. Милијуни се њих славе као изображени и просвећени људи, а у ствари самој они се даве у глупостима и заблудама, које недоликује здравоме мозгу и моралу. Ако у помодном и раскошном животу има памети и морала, онда ништа и нема на свијету непаметног. Обје жалостне друштвене навике равне су навици срамног и несрећног ратовања и оружања. Кад би свијет толико био паметан да онолико троши труда и новца око чистоће тијела и стана, хране, и од јела, постеље и околине, колико на помодан живот и оружање, тад би народ и људи далеко срећнији и напреднији били. Али још влада тамна ноћ поред извикане цивилизације.