Прво издање ове књиге разпродато је брзо у више од 2000 комада. Нужно је било да се она исте године и по други пут прештампа. Али то нијесам могао учинити због штампања других мојих књига, а и због тога што сам одлучио даје поправим и дупло увећам. Сад, кад јој се навршује година и по̂ да̂на̂ од њене прве појаве у народ, дајем је овако поправљену и дупло умножену народу у руке, у 3000 и више комада. (Прво издање износило је 10 а ово 21 табак.)
Желећи да она подстакне господу „специјалисте“ те да они на скоро израде и народу у руке предаду таке ваљане књиге, које би својим одабраним поукама, и обилатијим и бољим садржајем, ставиле у сенку невидиша и заборавности овог мог „стварног домаћег учитеља“. Али јадно нам је у њих поуздање, јер мало их има да достојно одговоре своме позиву.
Па ено чак и они̂ доктори рецепташи који прије нешто мало радише, па и надри-критичарски насрташе на моју књигу и мене, ено их тако брзо оставише љекарску медицинску струку, па на жалост уређују у Сарајеву званичне новине, као што чини др. Иван Поповић; а др. Розен агитира у корист Бонту-а.
Таки надри-критичари покренули су чак мирнога доктора Милана Јовановића, да им јавно рече да неправедно и незналички нападају на људе вриједније и боље од себе. Доктор Милан Јовановић познат је као српски књижевник, као љекар кнеза црногорског и као ваљан професор у три биоградске школе.
Између осталог, ево шта он вели за ову књигу у 11. и 12. броју „Српске Зоре“, за 1879 годину у великом чланку своме, који носи назив: „Народнољекарска књижевност“. Он каже: „У томе се размимоилазим са писцем критике, а видим се на истом пољу с Пелагићевим „ствар. домаћим учитељем“, ма да сам увјерен да се томе најмање надао сам Пелагић.“ Даље вели критичару моме: „Небуди нам жао, ако се лаик у медецини (недоктор) Пелагић, који је обишао све крајеве српства, и видио јад и незнање у народу, пустио да се бори противу и с тим ужасним непријатељем народнога бијћа. Кад би родољуб наш могао учинити, да сваки зна толико о животу потребама народа, колико Пелагић зна: наш би народ данас боље стајао но што стоји. Нека, дакле, Пелагић, у добри час, пише све што мисли да ваља знати народу; нека га учи пазити на живот и чувати од злих утицаја; па ако и рече коју више, без које би могло бити — просто му било. Ја га морам правдати из два узрока“ итд.
Тако је ето рекао чувени доктор М. Јовановић у похвалу пријашњег „Домаћег учитеља“, који је далеко мање вриједно од овог поправљеног и дупло умноженог другог издања.
Ово наведох не у име хвалисања, него у име саме ствари, и у име оних што су сувише брзи нападати на све оно што се небави „научним дјелима“ и који, веселници, не знају да „научна дјела“ невриједе за народ ништа без популарних, просто написаних дијела.
Поштеним и пра̂вим докторима-учитељима не само да неће кри̂во бити на књиге оваке врсте, па ма како се оне сударале с њиховим интересима, него ће са њима још задовољни бити, зато, што ће оне и при чувању здравља, и при лијечењу болести и при кућењу своје и народне куће врло много користних поука и савјета народу дати.
Још нешто морам напоменути:
- Многи пребацују ми да чиним у писању многе омашке које се сударају са правилима граматике и стилистике. Таку господу упуђујем да читају дјела Стојана Новаковића, Јове Бошковића и славна дјела Миловукова. Тамо ће наћи дубоко знање граматике, синтаксе и стилистике. А моје књиге нека читају они људи, који веле да много боље разумијевају и више читају моје списе, но дјела поменуте господе. Нека знају, господа критичари, да је врло лијепо знати писати по правилама граматике и стилистике, али, кад дубље промисле признаће и то, да је куд камо прече и много теже писати по правилу правде и истине, и по неодољивом правилу потреба народних. Посланици народа: Ранко Тајсић, Милије Миловановић и Димитрије Катић незнају готово ништа из граматике и стилистике, али њихов говор и писање вриједи више од хиљаде најбољих граматичара и стилистичара. Народу могу помоћи правични и стварни савјети и поштена дјела, а не формуле којекаквих ситничара и стилистичара и стручно знање граматике.
- Неки опет приговарају ми као да ја поричем важност науке, кад стављам народно љекарство упоредо са практичном докторском, „научном“ медицином. Нека се уми̂ре̂ и нека опросте та господа критичари. Ја тиме ни у колико непоричем свету и велику важност науке; њој част и поштовање као и оној честитој браћи докторима, који на основу хигијенских и физиолошких зактјева поричу сав постојећи неправедни друштвени поредак па траже да се друштво уреди према зактјевима поменутих наука. Ја науку толико поштујем да сам у име њених вјечних исти̂на̂ дао оставку на крупно господство-архимандритство, па кроз то и на владичанство, које ми је већ указато било; јер нијесам био нити сам сад вољан остати у звању, које проповједа неко тајанствено царство „свезнајуће и свемогуће силе“, за облацима, које је начичкано са неким грјешницима у паклу, и праведницима у рају, са голишавом и крилатом дјецом — анђелима и рогатим ђаволима. Људи, који се са пожртвовањем боре противу таких религиозних шпекулативних измишљотина, и противу свију постојећих неправедних уредаба и закона, нијесу и неће бити противу тачних (екзактних) наука. А у практичној медицини нема те тачности. Она да̂је за једну болест више разних лијекова, ради прообе. Таке прообе чине и бабе, али бар далеко јевтиније и са мање опасности. Ако буде потребно указаћу по именце који таке прообе чине као и оне, којима помогоше народне љекарије пошље немоћи доктора рецепташа. Неће згорег бити, ако напоменем овде да ја ево већ 25 година живим потпуно здрав и вољан без доктора рецепташа, и то поред тога, што сам ђачким животом толико порушио био здравље, да су многи држали, е ћу од јектике умријети; и поред тога што сам толико оговаран, прогањан и затваран бивао од оних који народ угњетавају и глобе, а истиниту и правичну ријеч мрзе, гоне и сатиру. За то могу благодарити једино: марљивом вршењу здравствених правила, која су у овој књизи изложена, која нијесам научио од доктора-рецепташа него од доктора-учитеља. И сами доктори рационалне (разумне) школе поричу важност и моћ медицине. У ту школу спадају и учевни и чувени доктори: Естерлан, Ед. Рајх, Бок, Молешот и други. Они отворено тврде „да практична медицина не стоји на тврдој основи и да јој је напредак илузоран. Резултати свију испитивања на пољу медицине испали су најјаловији“.1 Сви доктори из рационалне школе хоће да се доктори мање баве са писањем рецепата, па да постану учитељи народа, а то ће учинити тек онда кад буду помоћу наука: физиологије и хигијене, економије и социологије испитивали и одклањали оне узроке, због којих долазе тјелесне и умне болести, моралне ругобе и материјалне несреће. Док постојали буду узроци биће и појава, дакле и свију поменутих болести. Ту непомаже докторска медицина и практични доктори, него правична организација ра̂да и друштва, одмора и уживања. Кад би све докторе загријевала и одушевљавала мисао истине и правде, они би могли на основу хигијенских и физиолошких зактјева много, врло много учинити свуда па и под владом најкруће деспоције. Незаборавите господо, да су: Париз, Лондон, Рим, Петроград, Беч, Трст, Пешта, Берлин и Москва пуни доктора и апотека, болница и љекарских друштава, па ено тамо има, сразмјерно, више кржљавог и болестног, сиротног и несрећног свијета, него ма ђе на другом крају. Нек вас, господо, бар то увјери, да неузносите много вашу „научну“ медицину над народним љекарством. С тога пустимо народу да се он лијечи сам са својим опрообаним лијековима, а ви, ако поштујете народ и науку, будите му само учи и наперите сву вашу у̂мну и тјелесну снагу противу постојећих друштвених неправди и глупости, и учините све што сте у стању, да с нама заједно створимо у друштву онаку организацију наставе, ра̂да, одмора, уживања и уређења, која ће потпуно одговарати великим зактјевима физиологије и хигијене, зактјевима опште среће свију друштвених чланова. То је свети задатак свима и свакоме, а нарочито онима који се науком баве. Послушајте, господо, бар оне докторе који сложно са доктором Рајхом веле: „Друштвене неправде стварају рђаве наклоности, оне иду на руку злочинству и подривају морал, а то скупа умножава сиротињу и малаксалост, одкуда се умножавају разне и страшне болести“.
- Има их доста и таких, који сматрају моје списе за добре, и у истини користне за народ, али пребацују ми, што често у писању понављам једне исте ми̂сли и предлоге, које сам на другом мјесту напомињао. На то велим ово: Кад бих у интересу моје кесе, понављао молитвице, које не само што никоме ни љеба ни с љебом дати немогу, него одузимају човеку и вријеме, и памет и новац: Кад бих понављао садање параграфске законе, које оптерећавају народе и људе рекрутирањем и теретима и који правичну и истиниту ријеч у ланце окивају и осуђују: онда би се стидио понављања и једном поменутих ми̂сли и предлога. Али овако моје понављане и допуњавање ни мало ме не жалости; Желим да ме та погрјешка до смрти прати, јер она има поштену и користну намјеру — намјеру да предлог буде што живље примљен, да изнешена ми̂сао што јачи̂ упечатак остави у читаоцу. При томе, нека знају господа критичари да је вјешто удешено понављање. „повторавање“ један важан зактјев науке — педагогије. У природи видимо вјечито понављање. У свјетској књижевности која представља сву културу људску, понављање и допуњавање је обична и нужна ствар. Понављањем и допуњавањем скрпљена је и саграђена свеколика културна зграда људска. Да се писци свијетске књижевности неслуже методом понављања, то би се све науке могле исказати у једном великом научном лексикону, коме би требало само ради допуна придавати мјесечни додатак, па мирна крајина. Али то неиде, него се готово једне исте ми̂сли на хиљаду начина у разним књигама понављају, подгревају, допуњавају и разјашњавају, те тиме се ствара прилив цивилизације. Понављање, дакле, господо с допунама није штетно. Понављајмо слободно што је користно, истинито и правично, а заборављајмо, ах, заборављајмо само оно што је неправично, некористно и лажно, па никада нећемо учинити штете ближњим својим, па ма како се огријешили пред правилима граматике и стилистике, пред правилама „научне“ школске логике и уобичајене формалности.
Ето, са тог гледишта ја почињем и радим.
— В. Пелагић. На савин-дан 1881.
- Види: „морална хигијена“ од Едуарда Рајха, страна 8, превод Др. Јована Данића ↩︎