- Нек се нико не боји, да ће пасти у суву болест и доћи у јектичаво стање, ако запамти па тачно и марљиво врши сва здравствена правила, која смо довде наводили. Јер болест ову доноси: прекомјерно, умно и тјелесно напрезање поред лоше хране, влажног стана и нечистог ваздуха; дубока туга и жалост, изгубљена нада, родитељска покварена крв, а најчешће лумповање, онанисање и нагла прехлада. (Прохладити се може најлакше и најопасније кад се уморно знојавно тијело нагло изложи врло хладном ваздуху и ветру. О очевидној опасности овој говорили смо ми у 11. правилу, камо читаоца, овај мах упућујемо.)
- Ако ли је неко већ опазио на себи праве знаке од тих болести, ево сигуран лијек против њих:
- Прво, кретајући се у пријатном друштву и какав олак рад вршећи, ваља од себе удаљавати све мисли, које би навлачиле туговање и жалост; шетајући се у име оздрављења по ваздуху чистом ваља дубоко звишдукати, па се онда човјек не може бацити у мисли, које га сатиру;
- друго, избјегавати, што се већма може, сваку љутњу и свађу;
- треће, држати у стану, око стана, у постељи и на тијелу највећу чистоћу;
- четврто, пити козије млијеко. Пиће млијека ваља одпочети са једно три омање чаше дневно, па сваким даном на више ићи до највеће мјере, око двије оке дневно; на тој мјери остати који мјесец дана и сићи на пријашњу мјеру постепеним умањавањем; за суву болест такође јако се фали пиће сирутке од млијека;
- пето, у мјесто хљеба јести житну вару — варицу, о којој смо потање говорили у правилу 3., или бар хлеб од несијана брашна;
- шесто, сваки дан по двоје по троје ровитих сасвим мекано обарених скорашњих јаја попити. Здравија су јаја кад се само мало загрију и у мјесто соли са ситним чистим шећером пију и са којом кашиком варице заложе. — Уз то добро је мазати прси са гушчијом масти и носити топлу обућу и вунену фланелу на тијелу; и чарапе нек су вунене (то посљедње добро је и за оне, који пате од протисли и кашља);
- седмо, у опште је корисно, па и за ову се болест као добро препоручити може једење у што већој мјери слатких зрелих трешања, сувог грожђа, соса од црног лука и пријесне роткве. Роткву је боље јести без соли; вара и ротква чини, те човјек има правилну столицу, а црни лук даје пријатан сан. Јектичавом и оном што пати од суве болести треба сумпора, а тог ће довољно моћи добити у јајету, роткви и црном луку;
- осмо, супрушке одношаје свести на најмању временску мјеру: седмичар или и мјесечар у томе постати;
- девето, ако прилике допуштају обитавати преко цијелог љета у неком жупном и здравом мјесту;
- десето, неопходно је у љетње доба сваки дан на сахат на два прије подне шетати у чистом ваздуху, метнувиши руке на леђа, усправно ходајући и неку најдубљу пјесму свиждукати. Ако се находи неки брежуљак у околини, удесније је ову шетњу пењући се на њега и силазећи с њега чинити;
- једанесто, још боље и спасоносније утиче на опорављање џигерице и свега организма, тијела и мозга, кад се дисање и удисање ваздуха овако уреди: Чим се уграби топал дан и како се у одређено вријеме дође на чисто мјесто у шетњу или на рад треба усправљено стати, прса испупчити и обје руке на крстима прстима спојити: заузевши таки положај треба полагано ваздух у се на нос удисати а у исто доба са свим лагано руке уз леђа на вис ка плећима подизати: кад се већ дубоко удисало, нужно је тако исто полагано издисати и руке на ниже спуштати. Оваким удисањем и дизањем руку, даје се широке просторије џигерици, да се рашири и кроз све своје сунђерасте рупице и каналиће чист ваздух пропусти. А спуштањем руку и дубоким издисањем, сужавају се прси и џигерица, те се тако сав покварени ваздух из тијела изгони. Тим се крв обнавља и џигерица лијечи. Ово је најблагодетнији мелем за болесно и здраво човеково тијело. Овим се удисава живот и издисава болест и смрт, издише јектика и а удише здравље.
Него и у овоме мора се бити опрезан и вјешт, да се не би у мјесто користи штета стекла. Првих дана ваља удисати тек по неколико пута дневно и то са осредњом дубином удисаља. Друге седмице повисити удисање па 10 до 15 пута, па онда сваким даном све по 3—4 удисаја умножавати, док се не дође на мјеру 50. На овој мјери треба остати један мјесец дана. Тад се може удисати до најдубљих дубљина. Колико се више удисани чист ваздух задржи, толико се више крв пречишћава и џигерица шири и опоравља поремећене своје делове. Дубоко и лагано удисање и издисање траје читави минут, т. ј. 30 секунада удисање а толико и издисање. Кад се науми престати, мора се постепено па мање спуштати, док се до обичног дисање не дође. И за ово треба најмање 10—15 дана, јер нагли скокови могу шкодити и у овоме, као и иначе при другим одвикама.
Јектичавима и онима, што пате од суве болести и у опште кашља строго забрањује се: кава, дуван, теј, рум, ликер и сва љута пића, па стара, прељута, преслана јела. А Др. Бок на основу научних испитивања вели да су за њих врло удесна умјерено масна јела и кисела, а нарочито за оне, који пате од плућних туберкула. Оправдано је, дакле, и оно што народ наш од тих болести: киселицу, сурутку и суву сланину или гушчију маст употребљава. Јектичавом шкоди нарочито хладно и влажно вријеме, особито из јутра и ноћу. Ако им се мора по таком времену ходати или путовати, онда нужно је да завију нос и уста чистом танком и ријетком марамом; то ублажава ону опорост ваздуха.
Уз пут напомињемо да народ слави и овај лијек од суве болести и јектике: одрежи врхове од коприва и осуши их у ладовини гди ветар промаује. Кад су сасвим суви ваља их ситне стући у прашак, те га са чистим медом помјешати. Болестник нек једе тај лијек неколико пута на дан и за коју недељу дана сушице ће нестати, и болник оздравити.
Сви белесници споре, хроничне јектике сигурно ће оздравити, ако ове наведене поруке, вршили буду, ма им сав свијет рекао, да ће умријети. Само наглој јектици лијека нема. Иначе се зна, да се хиљадама страдалника, како су та правила позната, излијечило, и ако их је било на по пута гробу — смрти.
Учитељи, свећеници и остали управљачи народа могли би народ овоме, па и свему другом што ће му донијети користи, навикавати, кад би се знањем и поштењем узвисили да познају и савјесно врше високи свој задатак, велики свој позив. Но у име тога би се требало махнути заоблачних сањарија, успављивања посредством њих; у име тога управљачи би требало, да се окану онако савјесне бриге и чувања ауторитета своје власти, па више да се старају о здрављу и благостању народа, о срећи тог храниоца свога народа.