Овде ћемо прије свега рећи, да је нужно, уобичајити као закон, да ни једна мати не доји дијете, која зна, да је ма у чему болесна, или којекаквим лијековима и бољама у младости крв своју покварила. Материна покварена крв заразна је и убитачна за дјецу и онда док су у мајци и онда кад су при сиси. Шкрофулозна дјеца су готово највише онако нагрђена и осакаћена због покварене крви родитељске.
С тога би најбоље било, да болешљиве женске и не рађају дјеце, јер је њихов пород махом на досади родитељима, породици и народу. Дјецу таких матера ваља испрва дојити млаким козијим млијеком, а пошто ојача за који мјесец, треба га хранити кашицом, то јест, цицварицом, која се справља, пече од млијека и непросијана шенична брашна. Она мора бити житка и млака за питање дјетету. Мајка у Босни, сељанка, пита своје „драго чедо“ прстом. И она без науке, онако неука врши захтјев науке. Прст не квари зубе и уста, нити се на њему може дати вруће кашице, као што помодарке варошанке са кашиком чине и дјеци шкоде.
Така храна је у опште за дјецу најздравија. Свака доиља била мати или туђинка мора имати здраву храну, чист ваздух и пријатно друштво. Она ни пошто не треба да се љути, свађа, нити да тужи у каквој невољи и очајању, јер то порушава здравље одојчета, дјетета. У пићу ни супрушким одношајима такође умерена мора бити. Чим се доиља с неким свађа и у узрујаност дође одма ће дијете те ноћи немирно спавати и болно изгледати и осјећати се. Каква је храна и расположеност доиље онака јој је и крв и млијеко. А какво је млијеко доикино тако је и здравље и расположење дијетета. Ово треба да знају и према томе да се управљају мајке и доикине, ако нису раде да буду убијце свога одоичета.
Дјецу треба оставити дневно два три пута да се исплачу и плачући копрцају. Тим се у њих јачају мишићи, развија џигерица и прси и сав им мајушни тјелесни прибор. То је неопходно нужно за њих, за њихово здравље. Но се једнако мора пазити, да соба са чистим ваздухом снабдјевена буде. С тога жалосно изгледа навика нашег тако званог „изображеног свијета“, који се с дјецом заједно гури и чами у најмањим и најзагушљивијим собицама, а највеће собе држи застрте и празне, а у њима госте дочекује да неколико минута или сахата провреду. А да је код те вајне „изображене и отмјене класе“ бар мало свијести, она би са својом дјечицом обитавала у највећим и најздравијим собама, а мале собе употребљавала за прљаво рубље и остале ствари. Но шта ћемо? Родитељи већма воде удешавати кућу по моди него-ли по потреби. Томе се данас, на жалост и срамоту „цивилизације“ навикну дјеца од родитеља, наставника и управљача, па и кад постану матере и жене немогу се те навике оставити. Зар је преча мода, раскошни намјештај, парадна соба за зване и незване ријетке госте, него ли здравље своје и свога народа?! Па и поред тога и поред осталих ругоба што се у том „цивилизираном свијету“ виђају, находи се много свијета, који не признаје, да је садања цивилизација, махом покварена, болешљива и недостојна високог задатка праве цивилизације, оне здраве цивилизације, коју проповједа нова, напредна наука социјализма.
У летње доба ваља дјецу по ваздан на пољу држати, не гди у хладу под каквим треном, у чистом ваздуху. — Колевка треба да је са свију страна избушена и узвишена од тла земљина, како би тако била приступнија чистоме ваздуху. С тога су најздравије колевке, бешике од прућа исплетене. — Одраслију дјецу пошто проходају, треба оставити, да се играју и забављају док год за то воље имају. Око гомиле чиста пијеска, за њих је здраво играти се. Ко год може, нек набави у летње доба за дјецу бар једна кола пијеска. — Жалосни су они родитељи и васпитачи, који нагоне дјецу да су мирна и да у соби поред њих „као анђели“ сједе и којекакве њихове разговоре слушају. Тим се сахрањује дјеци здравље и од туда постају често у животу неслободни и повитљиви. Боље би било радовати се, кад су она несташна и вољна по пољу неку игру, забаву и посао тражити или просто трчкарати, него ли хвалити њихову мирноћу и ћутљивост.
Да је дјеци неопходна чистоћа у постељи, у стану где су, у одјелу и храни прикладној, држимо за излишно говорити, јер ће свака мати знати, од колике је то користи за ту мајушну чељад људску. За њих је још нужнија чистоћа но и за саме одрасле чланове.
Љубити дјецу по уобичајеној навици неваља пошто се тиме њиховом здрављу шкоди и што се тако може често прилијепити болест каква. Мати нек укаже љубав своју према свом дјетету вршећи она правила, која дјеци доносе здравље и срећу, а не голим цмакањем, грлењем, притискивањем и штипањем.
Још нек знају и запамте све мајке, да кава и сама и с млијеком није ни мало добра за здравље дјеце, а за одојчад још мање; она се тешко вари у желудцу, а осим те незгоде, може од каве дијете добити потрес у живцима и грчеве. — Ово тврде најискуснији лекари.
Чаша чиста и фришка млијека најздравија је за дјецу. Ако се баш хоће да се млијеком нечим зачини, онда у интересу здравља нек се прави и употреби кава од чистог жита или кукуруза или јечма, која даје хране, здравља и уштеде.
Учитељи треба да настоје, да се дјеца прије осам година не примају у школу; да се учење на изуст из књига са свим укине, да се не држе ни када у школи предавања више од три четврти сахата; јер све троје то јако подрива и руши умну и тјелесну снагу дјеце. С тога им сваког сахата, треба дати четврт сахата, да се играју или неки ручни посао раде, у башти или где год на другом удесном и целисходном мјесту. Дјеци је гимнастика неопходна; она је њихова радост, чувар здравља, полуга живота; творац енерђије, покретач вриједности.
У летње доба учитељи и општине ваља да удесе згодне хладњаке, било од грања, било од дасака, да би тако дјеца у чистом и окритом ваздуху изван загушљивих школских зидана, учити могла. Тако исто би требало, да свака општина удеси за дјецу купатило за купање и пливање. Без тога је школа саката, која ствара осакаћење и зло.
Учитељима треба да је дужност, бар сваке седмице једном изводити дјецу ван мјеста који сахат даљине, у шуме, њиве, воћњаке, ливаде и радионице, да тамо предане, посматрају и слушају од учитеља поуке о природи и о свима виђеним природним производима, које одрасли друштвени чланови за разне људске намирнице израђују.
У којој се школи тако не ради, та школа и школовање не разумије свој велики задатак; она незна или неће да ствара услове за здравље, врједноћу, знање и срећу народну.
Родитељи и учитељи највише су позвани и одређени, да навикавају мало по мало дјецу на све промјене, које човјека у животу снаћи могу: хладноћу, врућину, промају, вјетар и друге временске непогоде. То се може достићи купањем и прањем тијела сваки дан ладном водом, и избјегавањем топлих хаљина и соба. Тим се осигурава здравље и живот младог нараштаја. Благо свакоме ко ту потребу као закон врши.
Њима је дужност, да се непрестано брину да омиле дјеци стварни рад, чистоћу, искреност и братску љубав према свима људима и народима; даље навикавати дјецу да раде и говоре само оно што је истинито, праведно и корисно за све људе, па навикнути их да једу, пију, носе и израђују само оно, што је нужно за усавршавање и одржавање тјелесног, умног и моралног здравља и опште среће. С тога нетреба им давати дарове као досад у виду помодних хаљиница, шешира и амбрелчића, него у виду ваљаних књига, алата и машина, с којима се разне домаће намирнице израђују и усавршава тјелесно, умно и материјално здравље. У очи свадбе нек их не спремају са новчаним и луксузним миразом, него са знањем и справама о кућењу куће и васпитању дјеце. То је најморални мираз и дар.
Навикавати дјецу и већу омладину у школама и ван школа да свакој друштвеној појави изналази узрока, па да је сама, како може и у друштву с наставником или родитељима, оцијени; тако ће научити самостално и слободно мислити и радити.
Родитељи и учитељи морају још трудити се, да покажу дјеци све штетне посљедице каквој рђавој навици, настојати да дијете како год не западне у какав порок: пушење дувана, пијанства, луксузног и помодног живота, лумповања и друго. О свему томе треба их убиједити стварним разлозима, живим примјером.
Забадава су све опомене, пријетње, каштиге, као и сва друга свјетовања, док и сами родитељи, учитељи и заповједници друштва те пороке, мане не оставе; јер дјеца држе да је то добро и похвално, упутно и господствено, кад то њихови старији употребљавају. Дјеца здраво воле подражавати оно што виде да други чине. Деца од природе нису ни хрђава ни добра. Она су онаква какво је друштво, у коме живе; она су сушти производ друштвени. Идимо ми, друштво, путем здравога разума, истине и поштења, па ће зацијело и наш пород, наша омладина, поћи путем разума и правде.
И на послетку, дијецу треба научити да сва довде наведена здравствена правила, која су сведена у 16 чланака дубоко запамте као рачунске бројеве и да их у животу своме тачно према захтјевима најнапредније науке врше. Школа и породица дужни су пред народом и човечанством, да око свега довде наведеног озбиљски мисле по послују. То им је света дужност. И тек они родитељи и учитељи, државници и управљачи ту свету дужност врше, који свој и свога народ пород и ученике тако развију и његују, упуте и науче.
У то име, вријеме је било још одавна да се народи освијесте те да војни буџет — буџет убијања и рушења униште и преобрате сву ту огромну суму на стварно изучавање и развијање младог нараштаја, будућег људства, и на подмиривање најпречих потреба народних. Многи читалац рећиће: то је врло добра поука, али шта ћемо, кад сиротиња, која заузима огромну већина људства, нема ни средства ни знања да може и да зна живити по зактевима здравствених правила. Томе велимо: Нек огромна већина људства сазна узроке својих несрећа и начин како људи у срећу и братству живити могу; па нека у то име укине све, ама баш све, што неиде на опште добро и праву срећу свију друштвених чланова свеколике чељади народа и људства; па нека уреди друштво и школу, по начелима најнапредније друштвене науке, о чему је и писац овик редака опширно говорио у књизи: „Пут срећнијем животу“, и при крају на ново прештампане књиге: „Путовање унакрст око земље“. Док се друштво, народи, неуреде по науци која је тамо изложена, дотле неможе бити опште народне и људске среће и слободе, дотле ће само мајушна мањина имати свега у изобиљу чак и у томе да се размеће у раскоши и неумјерености, а голема, већина радног људства трпи ће свакојаке оскудице као што и данас трпи на срамоту оних који законе пишу и њима управљају, поред тога што оно ради од зоре до мрака, израђујући свеколике намирнице друштва и стварајући својим нажуљаним рукама велику зграду културе људске.