Ваздуха, ваздуха, ваздуха! И то чистог отвореног ваздуха за дисање; јер чисти, свјежи и отворени ваздух не само да је главно средство за одржање здравља, него и за изкорењивање болести. С тога треба човјечанству ваздуха таког у раду и у одмору, при спавању и весељу; јер ни најваљанија храна и пиће не доноси нужне користи без чистог ваздуха.
— Тако говори учевни Др. Бок.
Ваздух је дакле прва чињеница здравља и живота. С тога треба свој живот и друштвене уредбе и послове тако да уредимо, како би могли и радити, шетати се и одморати се у потпуно чистом ваздуху, јер је ваздух животодавни дух; он даје живот свему што на земљи живи и расте; без њега би све што живи угинуло.
Он је потребнији и од саме хране, јер се без хране може живити и неколико дана, а без ваздуха ни неколико минути.
Чист ваздух кријепи и оживљује не само тијело и здравље тјелесно, већ и дух и памет: он чини те је човјек ведрији, лакши и веселији. Ко се доста бави у природи, у чистом ваздуху, неће га лако снаћи кијавица, назеб, пробади и т. д., дакле осигуран је од више болести и њихових посљедица. Тако човек брзо се од неке болести опорави и рјетко у болест пада.
Ваздух је чист онда, кад се у њему не осјећа никакав задах и мирис, кад се не опажа у њему прашина ни тјелићи други. Послије кише и вјетрова он је најчистији; тад је он најбогатији у животном оном састојку своме, ког наука зове кисеоник. Ваздух је најчистији на високим мјестима, гди вјетрови често промахују и гди сунчеви зраци по ваздан допирују.
Нечист и по томе убитачан је ваздух тамо, гди има баруштина, блата, магле, влаге и ма каквих тијела, која труну. Кад је ваздух напуњен каквом маглуштином, што бива више о јесењем добу, доста је нездрав; нездрав је и кад је влажан при мочарном времену. За оне, који пате од јектике, таки је ваздух нарочито теретан, јер о̂дајући у њему више кашљу, теже дишу и малаксалост осјећају.
Текуће воде, висока дрвета, баште и усјеви знатно ваздух прочишћавају. С тога је добро, да људи око својих станишта имају разних воћњака и башта. — Но у колико је шума у опште, дању корисна, у толико је ноћу шкодљива, јер ноћу свако растиње испушта, испарава тако звани у науци угљеник, који није добар за чистоћу ваздуха, па је и нашем здрављу од шкоде. Не ваља дакле, ни пошто ноћу држати у соби, тамо се спава, саксије с цвијећем и којекакве лозе по прозорима: непажња у томе стала је у много случајева и живота.
Ради чистог ваздуха нужно је, да су прозори на становима и радионицама по ваздан отворени: то треба уобичајити као најпречу и животну потребу, као потребу јести и пити. Изузетка може бити само тамо гди су прозори поред нечистих мјеста. У име бољег здравља битна је потреба правити станове и у опште зграде тако, како би прозори били окренути према источно-јужној страни, да их једнако обасипају сунчани зраци. Боље је за здравље што је стан на мјесту узвишенијем, и што је више од земље издигнут. Стан треба да је што више на сувом мјесту, и да је довољно простран, висок и свјетао.
У свима зградама, гди на једном мјесту много свијета, сједи, стоји, ради или спава, ваздух је јако покварен и шкодљив; исквари га многа угљена киселина, коју човјек из себе издише. Мјеста су така: кафана, црква, позориште, школа и друга зборишта. Отуд многи у цркви, кад је у њима много свијета и свијећа које горе, падају у несвијест, а освијесте се, и себи дођу, како се изнесу у чист ваздух. Зато треба зграде за зборишта удесити, да су што већма простране и да у њих има чист ваздух што слободнијег приступа.
Врло је нужно, да човјек што више и што дубље удише чист ваздух, јер он подмлађава крв, опоравља малаксалост и даје лијека од разних болести, па и саме јектике. Ходајући у чистом ваздуху, и радећи удесно је да се човек навикне држати прси издигнуто, а ако је беспослен, руке на леђима спојити. Тим се даје маха бијелој џигерици, која је по пут сунђера шупљикава, да комотно кроз све своје шупљине ваздух прима и избацује.
Бијела се џигерица у радњи својој може упоредити с ковачким мјеховима. Као год што мјехови, кад их растегнеш, приме ваздух, а изгоне га, кад их стегнеш, тако се и џигерица примајући ваздух шири, и што су већма прса издигнута, тим се лакше ваздух удише, а изгонећи ваздух, слежу се.
Као што мјехови с ватром и чекићем чине промјену у гвожђу, то јест, чисте га од свију негодних честица и рђавштине, тако и ваздух помоћу џигерице и срца чисти све негодне честице из крви човјекове и даје му чистину и нову животну снагу.
С тога врло упутно веле научењаци: удисањем чистога ваздуха, удише се здравље и живот, а издисањем се отклања болест и смрт. Камо пусте среће да родитељи и учитељи науче омладину људску да то правило као завјетни аманет запамти и свега свога живота марљиво врши. Тад би боље са здрављем стајала.
Најбоље је удисати ваздух кроз нос а издисати кроз уста. Удисати ваздух на нос не само да је за здравље у опште добро, већ се тако избегава и назеб, јер док ваздух прође кроз вијуге и савијутке оне у носу, згрије се и благ доспијева до џигерице. Уз то, ако је ваздух прашињав, он мање шкоди кад се удише кроз нос, јер идући кроз носне длаке и вијутке задрже се у носу многе шкодљиве честице, а идући кроз уста пролазе не задржано у грло и џигерицу.
Било је вријеме још одавна да омладина људска у мјесто некористних химни и молитвица, символа и оченаша изучава правила и начин, како се може добити и уживати чист ваздух у стану и радионицама, у шетњи и зборишту. Ах, кад ли ће та тешка и кужна мрежа незнања са очију затуцаног људства спаднути, и дан свијетлости и разума осванути?… Ваздух је најздравији за дубоко удисање око велике ручанице; тад је ваздух умјерено топал. Ко неможе то вршити тада, нека то врши ма у која доба дању.
Ради чистоће ваздуха, треба из собе или радионице удаљити све прљаве хаљине и остале нечисте ствари. Зидови несмију бити мемљиви („фајхтичави“, влажни). Влажни станови најгрће трују ваздух, па тако и здравље домаће чељади. Од влаге се развијају и разлијежу многе опасне болести. Она учини од човјека правог богаља. Далеко је боље и паметније живити под чергом, него-ли у влажном и нечистом стану. У најновије доба доказато је науком и практиком да је здраво и ноћу спавати на отвореном ваздуху или у стану гди су сви прозори отворени. И пастирски живот овај разлог потврђује. Наравно томе се треба поступно привикавати, а нарочито њежни и слабуњави. У стану, гди се спава и ради, непаметно је хаљине или обућу сушити, и којекакве бојадисане ствари и огледала држати. У зеленој боји и металу којим је огледало постављено, има много отровних честица, које кваре ваздух у стану. Собе моловане, дакле и тапетиране нездраве су. Дим и прашина такође су врло шкодљиви, особито очима. Чистоти ваздуха у стану доприноси и прање стана, које треба бар једном сваке недеље обавити. У неосушеној соби нездраво се је бавити. Ваља да чељад буду изван ње док се под — патос осуши. Много квари ваздух у соби и држање ноћњег лончета, у ком има мокраће; то највише шкоди здрављу очију. Тако исто шкоди и она тоња из прохода, кога варошки свијет поред станова држи. Једном ријечју: неопходна је потреба отклањати све што ваздух квари, било то у стану или око стана, у радионици или око ње, у мјесту или околини станишта
С тога је света дужност свакој општини да удеси своје мјесто, па било оно село или варош, да ниђе у мјесту и око мјеста не буде баруштина, блатних и смрдљивих мјеста, која би испаравањем ваздух кварили, те тиме здравље и живот становника рушили и сатирали. У мјесто тога нека диже и уређује чисте сокаке, авлије и баште за опште задовољство, са ситном и крупном шумом засађене. Ако мјесто није сувише влажне природе, треба све улице, сокаке да крупном шумом засади, па била она родна или неродна. То је све могуће. Здружена, уједињена снага, све то може удесити и уживати само ако има памети, енерђије и поштења, да се за посао привати и да ствара те моћне услове за здравље ума и тијела, у мјесто набављања икона, литија, одежда, кандила и других некористних и несмислених друштвених залудница.