Ради мудро не троши се лудо!
Колико је рад неопходна потреба човјекова, друштвена, толико је исто и правилан одмор по раду нуждан, као и начин, како да се удесимо, па да нам често тежи радови лакше падају. Обоје то одмарање и начин рада, важно је знати, као год ваздух и избор хране, јер смо тијем сигурнији за тјелесно и умно здравље наше.
С тога треба да се сваки сјети, да је неопходна потреба престати од рада, био он умни или тјелесни, чим се прилични умор осјети, и да се пријања за рад, чим се добро одмори човјек. Прекомјерно пословање сатире човјека исто као и дембелска лијеност.
Нерад је извор за̂ла и многих болести, а прекомјерно напрезање у раду доноси малаксалост тјелесну и умну. Ако још уз то оскудјева добра храна, онда наступа двострука малаксалост. То бива по неумитним законима физиолошким. С тога јако убијају народ они закупници људских снага, који мање од три четири сахата дневно у летње доба својим радницима одмора дају. За фабричне раднике најбољи је одмор у здравим баштама и воћњацима. Ако се то неможе и неће удесити и вршти, фабрични покварени ваздух, чађ и прашина, учиниће их прво тјелесним а доцније и умним богаљима. Због тога сви човјекољубиви људи а нарочито социјалисте-комунисте, озбиљно раде да се радничко стање у опште правилније и правичније уреди1.
Спавање је главна чињеница правог одмора а особито код оних умних радника што се науком баве. Неспавање сатире човјека, исто као и претеривање у раду. Но и сувишно спавање шкоди као и неспавање. Много спавање олабави, улијењи, и затупи човјека. Од дугог неспавања долази малаксалост тјелесна и умно растројство, а дубоки учевни мислиоци због дугог неспавања могу доћи до већег или мањег лудила. Умним радницима треба одмор и шетња у чистом ваздуху па онда по која радња тијелом, и спавање сваког реда2 бар по четири, пет сахати. Спавати више од 6, 7 сахати шкодљиво је. Не треба, дакле спавање да је одвећ кратко, одвећ дуго, ни у невријеме.
Најприродније је и по томе од највеће користи спавати ноћу. Научењаци веле, да добар сан прије по ноћи највише здрављу прија. И народ у својој пословици дивно вели: „рано лези а рано устани!“ што захтијева и наука од свакога, ко је пријатељ свога умног и тјелесног здравља. За све људе који су дубоку старост дочекали, зна се да су се држали тог правила здравственог.
О средствима за добар сан биће ријеч доцније, а сад велимо да у ред умора и одмора спадају и полни одношаји. У томе треба бити још умјеренији но у осталим радовима, јер се тим губи нарочито умна и тјелесна снага, а особито се губитак тај опажа код особа које онанишу. У овоме треба паметније уздржљивости, но у свему осталом. Омладини нашој што се учи, уз силно напрезање и дуго сједење у школи, ово највише сатире драгоцјено јој здравље. Крајње је време да се постави уредба, како би се народни подмладак школовао радећи и слушајући науку у воћњаку, у башти, на њиви, у радионици, у челињаку, у тору, на ливади, у шетњи, у купатилу и т. д., а не као данас из задавања и слишавања лекција међу четири загушљива зида школска; па тад неби имао нико времена и прилике убитачно онанисање вршити, нити губити драгоцјено здравље ума и тијела учећи на памет којекакве већих и мањих књижурина, које често ама баш никакве стварне вриједности немају.
Осим тога, таким начином изучавајући науку развило би се стварно знање и сачувало тјелесно, умно и морално здравље. И данас напредније државе и васпитачи народа, већ су усвојили начин школовања да се ученици прије подне занимају науком а по подне тјелесним радом и одмором наизмјенце. Гди је среће, да и остале свјетске општине и државе тим путем пођу; па не би нам школска омладина овако слабуњава изгледала, нити би виђали код ње онолико болестних и смртних случајева.
Одавно је још вријеме да се освјестимо и бољим путем упутимо.