Све што једемо и пијемо прелази у крв, а наша крв биће така, каква је наша храна, пиће и ваздух.
Садржај
Увод
Ваздух је животодавац, али добра храна јесте грађа, животу, тијелу и уму; без грађе нема зграде, без хране не може бити правилно организованог тијела, Ако хоћеш да начиниш добру, поуздану и тврду зграду, мораш употријебити добру и здраву грађу; ако хоћеш да ти је пећ врућа ваља ти гориво једнако обилато обнављати; хоћеш ли да ти пећ и лонац дуже трају, несмијеш их претоварити, јер ће од навале попуцати. Умјереност је, дакле, тако исто у јелу и пићу, у раду и уживању од велике нужности.
Што човек више ради и што више снаге троши на овај или онај рад, то му треба, све боље и снажније хране, да потрошену снагу надокнади, да даде материјала за правилну промјену и обнављање крви, јер правилно обнављање крви и тјелесних сокова даје живота тијелу и духу, иначе наступа малаксалост, болест па и смрт. Никаква застоја у тијелу несмије бити; непрестано промјена градива (материје) једини је услов и творац правилног умног и тјелесног здравља. Ко се не покорава тим вјечитим законима, тај се у сваком погледу у болест и у гроб спрема.
Правилно обнављање крви у нама врши: прво, добра и сварљива храна и чист ваздух, друго умјерени рад тјелесни и умни и одмор послије рада; и, треће, добар сан и срећни и пријатни часи живота.
У то име, храна мора бити здрава, чиста, снажна, свјежа и сварљива, Несварљива храна не вриједи ништа за здравље; можемо је трошити колико хоћемо, но она нам неће здравље у правилном стању одржавати. Није доста да човек само сит буде, да напуни желудац, већ треба да је здравом и снажном храном нахрањен. Ту треба паметан избор чинити и стечено искуство у томе с кољена на кољено пренашати.
Ко је пријатељ свога здравља, тај мора још сваки залогај полагано и добро сажвакати у устима, па га тек онда прогутати. Ако се тако не чини, ни најбоља храна не постиже своју цијел; него још таким несавршеним хранењем човјек на се навлачи разне боље желудца. Ко сваки залогај полагано добро сажваће, тај много чини у здравственим и економском погледу. У мјесто молитвица требало би омладину научити, овим правилама.
Храна може бити из природних и људских производа, но од све остале најздравија је млијеко и јаја.
Млијеко
У млијеку су све честице што хране, у њему су сви састојци који су нужни да се човјеку одржи живот. Дијете одојче храни се једино с млијеком или мљечном кашом, па живи и напредује. Тако исто теле, јагње, прасе и т. д.
Најздравије млијеко даје марва здрава, а нарочито марва која пасе по здравим, сувим и узвишеним мјестима; подводна и барна паша не даје марви здрава млијека. На то треба већу пажњу обратити, а нарочито кад се дјеца оваким млијеком питају.
Млијеко је вазда за здравље добро пити, а Маја мјесеца још боље. Тад оно није одвећ густо. Лако је за желудац, кад се једе удробљено с хљебом, кло што наши сељаци чине. Овчије млијеко је гушће од кравијег и теже за желудац, па се боље употребљује за сир, док је кравље врло удесно за пиће, но и овчије долази на степен крављег, кад се мало разводни.
Млијеко је боље пити варено, но неварено, јер наука доказује, да се од неварена млијека, кад га човек пије може добити болест, ако је марва какве имала; варењем се болест уништи. За болестнике здравије је да га једу топло но ладно.
Млијеко, па и ни које друго јело, не ваља оставити да преноћи у бакарним и плеханим судовима; у некалаисаном посуђу не треба га ни часа држати, — то је прави отров. На жалост оно се продаје баш из тих отровних судова и за то мало ко мари и испитује. Свијетске власти лове што ко говори те га гоне, затварају и осуђују, а здравствено стање народа њима је 29 брига.
Најзад ћемо споменути, да козије млијеко ван свију, нарочито добро чини људима јектичавим, па и осталим болесницима. Козије је млијеко најздравије за то, што коза не пасе по тлу, већ брсти лишће на некој висини, до које се она може допентрати, и што познаје отровне биљке, па их не једе.
Ко се највише здравим млијеком храни, ријетко или никада не болује. Шта више, пити дуже доба повише млијека јесте лијек противу чаме и многих болести човекових. Доказ за то нек су племена, која се сточарством баве и бијелим смоком хране. Кисело млијеко поправља желудац. — Млијеко негоди само грозничавим особама.
Јаја
И јаја су храна здрава и снажна. Пиле ето прокљује се и изађе с цијелим организмом из јајета — толико је у јајету животних честица.
Но вриједност, снагу хране од јаја одређује и начин како се јаје зготови. Покварено јаје и мућак, јако је здрављу од шкоде, а преварено, препечено и на масти пржено тешко се у желудцу вари, па није за слабе људе. Јаја скорашња и ровито сварена, врло су здрава и снажна храна. Што се јаја жиђе једе, тим је здравије; јер у таком стању брже се претвара у крв.
Ровита јаја је најздравије јести у врућој чорби или млијеку. За оне што су умно исцрпљени, и кроз то постали заборавни, врло је корисно да по два скорашња жуманцета размуте и са супом поједу.
За слабе особе најздравије је доручковати двоје троје ровитих јаја с чашицом црног старог вина и нешто зрелог воћа. У мјесто посољена, боље их је јести онако природно или с нешто ситна шећера. Таки доручак још је удеснији, кад је вријеме влажно, магловито и хладно. Треба заборавити ону грозну заблуду, која се може чути у народу, као да јаја шкоде здрављу човека. То је пука лаж. Народ је то јамачно запамтио од ускршњих преварених и покварених јаја, која су доиста здраво шкодљива.
И главу измити са жуманцетом од јајета у млакој води, далеко је пробитачније, но с цијеђем и сапуном.
Месо
Ма да многи научењаци љекарских наука веле, да „од меса опет месо бива“, ипак ми о њему овди ништа говорити нећемо, јер у новије доба више њих доказују, да људи могу живити без меса, и тад да ће бити здравији и чојечнији, но једући заклане лешине — месо. Они који га једу, треба да упамте, да га је за здравље најсигурније јести варена с каквим поврћем, као са грахом (младим или сувим, свеједно), па онда са купусом, кељом, кромпиром, с воћем и луком (н. пр. паприкаш и тако звана папазјанија). Ако се месо, сирово или суво, не свари и неиспече добро, опасно је за то, што се тако и неке животињице и марвенске болести појести могу, те човјек тако може здравље порушити па и живот изгубити. Тврђење су ово сасвим јасно доказала најновија научна испитивања.
Житна вара (варица)
По науци многих научењака житна вара је врло снажна, здрава и најефтинија храна, јер у њој човјек једе цијело зрно, дакле свуколику снагу његову, која храни, док хлеб, који се прави до млина, врло много губи од своје зрновне вриједности пошто се самеље, просије, кува, пече и друго.
Чувени, научени Либиг вели: ни једна од људских храна не изгуби више спремом од своје снаге што храни, као што губи жито самљевањем. Научне те разлоге потврђују опити на многим народима. Руски народ толико је заволио своју „кашу“, која је готово права житна, вара, да ју је прославио у својој пословици, називајући је: „каша мати наша“; кашу Рус зачини путером, маслом или скорупом. Народи у Малој Азији највише се хране зрном, житном варом, па су тијелом здрави и умом разборити. Арапи, који су најстварнијим наукама и најчеститијим уредбама Јевропу даривали, живљаху и по двјесета година а храњаху се вјечито житном варом. Многе покрајине Шпаније, Француске, Шкотске, Италије и т. д. хране се варом, па су здравији од оних, који месо једу, — Једући вару и бијели смок, човјек је сигуран, да једе здравију храну, него тад кад се једе месо; јер месом се могу добити разне болести, или с тога што је марвинче, или живина болесна, или за то, што се оно мучило у вријеме убијања или прије тога.
С тога би било нужно да се народ, навикава на ту здраву, снажну храну. Она је нарочито пробитачна за раднички и сиромашнији свијет. Једна ока жита с мало кајмака или нешто млијека или јаја, даће довољно снаге и за најтежег умног или тјелесног радника за један дан. Доктор Натошевић вели, да је он далеко здравији тјелесно и бистрији умом данас, хранећи се том храном, него прије кад се месом хранио. То исто тврде и многи други учени и ненаучени људи, који се варицом хране.
За вару се најлакше може употребити шеница, раж, куруз и јелда. За зиму је најудеснија вара од куруза, јер у њему има масти више од свију жита, дакле материје, која придаје топлоте тијелу.
За вару треба чисто зрно; боља је и сварљивија вара, кад се жито, зрно, дан прије кувања, добро истријебљено стави у воду да се отопи и омекша. Натопљено се зрно брже кува. Варица се може јести с нешто скорупа или масла, или са којом чашом млијека у свако доба године. У лето добро је јести вару с нешто зрела воћа; помијешати у њу утучених чистих ораха или лешника, придаје јој особити, пријатан и сладак укус. Ко хоће и може да му варица буде као сласт укусна храна, нек је спреми овим начином, док је обичај месо јести: Уз 2—3 оке жита нек пристави једног закланог и очишћеног ћурана или ћурку, гуска или зеца. Наравно мању порцију жита треба за кокоши, патке, јаребице и голубове. За то треба велики лонац или бакрач калајисан. Месо треба ставити у сред жита, налити водом и варити док све месо с костију не спадне. Тад ваља све кости извадити из варице и с месом варицу добро измијешати. — Народ у Босни тврди, да је така храна врло љековита. И ми из свог искуства можемо сваког увјерити, да је вара у опште врло здрава и љековита храна. Ма како варица зготовљена била — тако или простије, нужно је да се добро свари и да се једући добро сажваће, јер ако се добро не сажваће, пролази кроз желудац не давши му храну, коју има у себи и која тијелу потребује. Вара чини те је човјек лаган и даје му са свим уредну столицу. Она помаже скорије одјелење мокраће и разни тиме многобројне болести. Што је теже житно зрно, тим је варица снажнија храна.
Камо пусте среће, да народи свих покрајина уобичаје ранити се овом здравом и јефтином храном, у мјесто оног хљеба, којим се он храни и при најтежим пословима. Ранећи се оваковом храном, не би заиста изгледали онако јадно и чемерно, ни умно ни телесно, као што је то случај данас са свима, који много самог хљеба једу.
У Азији се варица овако спрема: прво се очисти зрно, па затим стави у воду за који сахат, да се накваси и да се том приликом с врха воде проберу зрна шувељива. Онда се простре на поњаве или чаршаве на сунце, да се мало просуши, па се тад тако у пола мекано туче у ступи да спадне љуска. Онда провију зрно и љуска се одвоји. Чисто бијело зрно сад опет стави се на сунце, да се добро осуши и тад га за зиму оставе. То Азијати варе као наш народ бунгур, зачине са скорупом или са млијеком, или с машћу. Они се хвале да их така вара добро храни и у здрављу подржава.
Ако се коме баш никако не свиди јести варицу, онда нека бар у мјесто хљеба вари пуру (мамаљугу) било кукурузну, било шеничну, било ражну или јелдину, па нека њу у мјесто хљеба са осталим јелима употребљује; но за то треба брашно оставити покрупно и несијано, или се, најзад, може правити хљеб од зрна, као што су у Русији недавно почели употребљавати.
Грахови (махуне)
Упоредо са том довде помињатом храном стоје сви грахови, само ако се уредно спремају за јело. Међу њима прво мјесто заузима грашак па онда сочиво. У грашку има још више снаге што храни, но и у самој житној вари; но на жалост народ наш врло мало производи и једе ово важно вариво. За овима иду обични наши грахови. Међу тима је опет најбољи за храну тако звани трешњо, кога Њемци зову „путерфизоле“, у махунама трешњиним нема лика. Махуне његове са зеленим му зрнима дивно је јело кад се упригају на масти или још боље на скорашњем кајмаку. Ово дивно јело сваког задовољити може, тако је пријатно и здраво. И осталих грахова махуне здрава су храна, само кад се лико добро очисти. Храна од махуна, даје чисту и благу крв. Онај, који се њима чешће храни не само што се осјећа лаган, окретан и здрав тјелесно, већ опажа да је и умно далеко бистрији но обично.
Да би се човјек користио свом снагом што храни и што је у граховима, зрелим зрнима има, нужно је да се зрна изгњече и проциједе кроз ријетко сито, пошто се сваре за јело. То је нужно за то, што тако остану оне љуске, које сметају варењу у желудцу и надимају човјека. Ако се тако не може справљати, ваља га добро жвакати, да би се тако бар што ситније и зрно и љуска она смрвила и згоднија постала, да се свари. Лико од мауна треба пажљиво тријебити при спремању и при жвакању.
Разне пите с воћем или сиром или зељем справљене такође су добра храна; што је више у њима воћа, зеља и т. д. то су удесније за храну.
Воће
Уз осталу храну врло је здраво после сваког јела, и по нешто зрелог и здравог воћа јести, па било оно варено или печено иди пријесно. Оно је добро за уредније варење у желудцу и правилнији крвоток. Особито је добро и за дјецу.
С тога и махуне и зрело воће ваља што чешће јести, не само љети, него кад је могуће и зими. (Како се за зиму оставља воће и махуне, показаћемо у „економском дијелу“ у овој књизи.)
Зато може се назвати вриједном, честитом кућом свака она породица, која његује, обрађује и ужива колико више може разног воћа, а нарочито: шљива цјепача, вишања, трешања, грожђа, крушака и јабука. Приљежна породица од свега овога треба да у своје вријеме подоста осуши и за зиму остави. Куване суве шљиве, вишње и т. д. врло су добра и блага, здрава и лагана храна. До душе не може ни половину народа имати добру храну нит мјеста да себи изради све оно што би његовом тјелесном и умном здрављу нужно било. То је због садањег неправедног друштвеног уређења. Због тога неопходно је живо пословати да се садањи накарадни поредак укине, и нови паметнији и правичнији уреди, у ком би сва друштвена чељад срећно живити могла. То нека је прва брига свију пријатеља народних и људских.