Ко зрело посматра по свијету види ће огромну оскудицу код мученика — радника пољских. — оскудицу да они ни при таком тешком раду немају бунара ни живих природних ни вјештачких ладника. Због тога утруђени радник није неваљалу и млаку воду, одмара се и једе оно мало чемерног оброка под ударцем жарких сунчаних зрака. Угњетачи свјетски и дембели поред ладовине салонске имају и скупоцјене павиљоне у прелијепим баштима, а творац културе човечанске — радник, већином нема у околици свог тешког и претешког рада ни бунара да се чисте и ладне воде напије, и њоме своје прашњаво и утруђено тијело опере, нити ладника да под њиме од умора душом дане и малко се одмори и потрошену снагу надокнади.
Рад таки је права робија, право мучење; и заиста има право сваки радник непоћи на таки рад, док му се бар те двије потреба неудесе. С тога нужно је, у интересу здравља и правичности да се постара свака општина и држава да се законом утврди да се свуда на пољским њивама удесе ваљани бунари на сваких 300 ланаца земље, и густ ладник на сваких 50 ланаца, па био он вјештачки на подобије шатре или од насађене шумице. Там гди се то због оскудице неможе постићи дужност је држави, општини и цркви да потребним упомоћ притече. Ко на ту важну потребу народа и сличне потребе несводи бриге и недаје помоћи и савјета, тај или је незналица или угњетач и гробар народа. Вријеме је да се увиди да је прече намиривати народ са таким потребама, па онда са алатима и машинама, којим се лакше и брже послови пољски врше, но подизати касарне и звонаре, градове и кубета, ратне лађе и олтаре, арсенале и манастире и т. д.